žitije - biografije autora - profil kompanije - galerija slika - set - kostimi - sponzori

SVETI VELIKOMUCENIK GEORGIJE - DJURDJEVDAN 6. maj po novom / 23. april po starom Ovaj slavni svetitelj rodio se u kuci bogatih i casnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hriscanin, majka se preselila u Palestinu, gde je decak odrastao. Vec u dvadesetoj godini dospeo je do cina tribuna u sluzbi cara Dioklecijana. U to vreme car je zapoceo veliki progon hriscana, a mladi Djordje je stupio pred cara i odvazno rekao da je i on hriscanin. Time je zapocelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strasna mucenja nisu pokolebali mladica. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Djordje molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru Hristovu, a medju njima i careva zena Aleksandra, glavni zrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin. Car je najzad odlucio da Djordja i svoju zenu osudi na smrt secenjem glave. Carica je izdahnula na stratistu pre pogubljenja, a sveti Djordje posecen je 303. godine. Mnoga cuda desavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebljive vere, ucinio mocnim da pomaze svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime. Sveti Đorđe rođen je u Kapadokiji u maloj Aziji, od bogatih i uglednih roditelja hrišćanske vere. Još kao dete Đorđe je ostao bez oca, pa se sa majkom preselio u Palestinu, odakle mu je majka bila rodom. Tu, u predelima gde je nekada Isus Hristos živeo i propovedao svoju veru, Đorđe je odrastao. Odlikovao se bistrim razumom, dobrotom, hrabrošću, visokim stasom i lepotom. Tadašnji car Dioklecijan postavio ga je za hiljadara ili tisućara (zapovednik vojne jedinice od hiljadu vojnika), a posle i za vojvodu. Za vreme cara Dioklecijana bio je organizovan deseti, najljući progon hrišćana, kome je bio cilj da potpuno uništi hrišćanstvo i obnovi mnogoboštvo. Đorđu je teško padalo da gleda kroz kakve muke hrišćani prolaze, kako ih ubijaju, imanja konfiskuju. Kada mu je umrla majka, Đorđe je sve svoje robove oslobodio, celo imanje je razdelio sirotinji i rešio je da svoj visoki čin i položaj izgubi zarad pomoći svojoj braći hrišćanima. Imao je svega dvadeset godina kada je sa svojim vernim slugom krenuo u Nikodimiju caru Dioklecijanu, da pokuša da ga odvrati od daljeg progona hrišćana koji nevini stradaju, na pravdi Boga. Misli se da ga je čak sam car pozvao na Savet da sa ostalim vojvodama nađe nove mogućnosti za konačno uništenje hrišćanstva. Međutim, Đorđe je svojim smelim i razložnim izlaganjem o tome da je potrebno prestati sa proganjenjem nevinih hrišćana, okrenuo na svoju stranu velik broj prisutnih na Savetu i izazvao je veliku ljutnju cara, čiji je ljubimac bio. Sutradan je car pozvao Đorđa da ga nagovori da promeni svoje mišljenje. No, Đorđe je caru odgovorio da on nije samo hrabar vojnik Dioklecijanov, već još hrabriji vojnik Hristov, te da se ne plaši bilo kakvih muka i teškoća zarad svog ubeđenja. Car tada naredi da ga ražaluju i dobro izbatinaju. Potom naredi da ga bace u neku jamu, u kojoj je bio negašeni kreč i u koji je sipana voda, no od toga Đorđe ostade nepovređen. Potom su mu obukli usijanu gvozdenu obuću i šibajući sproveli ga u tamnicu. No, preko noći, kako legenda kaže, Đorđe bi isceljen i sutradan ga stražari nađoše zdrava. Potom su ga tukli volovskim žilama, da je bio sav u krvi. No, ništa ne pomože, jer je mučenik i dalje ostao postojan u svojoj veri i tvrdio je da ga od svih muka Hrist spasava. Mnogi koji su gledali tolike muke Đorđeve i toliku njegovu postojanost, počeše simpatisati sa njim i neki su mu noću dolazili da ih hrišćanskoj veri podučava. Neki dvorani za to vreme nagovaraše cara da pokuša da Đorđa preobrati na mnogobožačku veru lepim načinom, pa ako to ne uspe da ga pogubi, da se više ne muči. Legenda kaže da je Đorđe na noć pred odlazak caru usnio san u kome mu se javio Hristos, koji mu je na glavu stavio pobednički venac i rekao da ne klone duhom jer će ga uskoro primiti k sebi. Đorđe onda pozva svog vernog slugu, ispriča mu san, dade mu zaveštanje i reče mu da, kad umre da ovaj uzme telo i odnese u Palestinu, tamo ga sahrani i ispuni sve po zaveštanju. Sutradan naredi Dioklecijan da mu dovedu Đorđa iz tamnice, pa ga poče lepim odvraćati od Hristove vere, da mu je žao njegove mladosti i kako bi se radovao kada bi se on poklonio rimskim bogovima i žrtvu im prineo. Đorđe pristade da prinese žrtvu bogovima, te oni krenuše zajedno u hram, a tamo se iskupi silan svet da vidi kako će se Đorđe pokloniti i prineti žrtvu bogu Apolonu. Velikomučenik u hramu pristupi kipu Apolona i prekrsti ga desnom rukom. U tom trenutku idol se sruši uz veliku buku, a za njim i ostali kipovi u hramu. Svi su zanemeli od čuda i besa što im Đorđe poruši idole. Dioklecijanova žena, carica Aleksandra, koja je uz cara gledala ovo čudo tada glasno viknu: "I ja verujem u onog Boga koji Đorđu toliku snagu daje!" Car je bio preneražen ovim događajima i odmah izdade zapovest da se Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište i mačem posemu. Na putu za gubilište carica se pomoli svom novom Bogu i sede na jednu klupu i umre. Đorđe pak ponosno dođe do gubilišta, spusti glavu i dželat mu je mačem odseče. To se desilo 23. aprila 290. godine u jedan čas po podne. Prema zaveštanju telo su mu preneli u grad Lidiju i tamo je sahranjen. Na njegovom grobu kasnije je podignuta crkva i u njoj su čuvane mošti svetog velikomučenika. * * * Đurđevdan Dan kada je poginuo sveti Đorđe, slavi se kao dan "Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija", 6. maja (23. aprila), a dan kada je njegova crkva obnovljena: "Obnovlenije hrama svjatogo velikomučenika Georgija, iže v'Lidje, idježe položeno časnije tjelo jego" 16. novembra (3. novembra), koji se dan u našem narodu zove Đurđic. Sveti Đorđe se na ikoni slika u vojvodskom odelu, na konju (a ponekad i bez konja, stojeći, a ovu ikonu u narodu drže za Đurđicu), kako dugim kopljem probada strašnu aždaju, a malo dalje stoji jedna ženska prilika u gospodskom ruhu. Ova aždaja simbolizuje mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe je svojom mučeničkom smrću pobedio tu aždaju i zadao joj smrtni udar, jer vrlo brzo je car Konstantin učinio kraj progonima hrišćana i uspostavio hrišćansku crkvu kao zvaničnu crkvu u rimskoj imperiji. Ženska prilika je carica Aleksandra, a može se smatrati da ona predstavlja mladu Hristovu crkvu koja je dobila slobodu da se razvija. Zbog pobede nad mnogoboštvom, svetog Đorđa zovu i pobedonoscem i mnogi su ga vladari i vojnici prizivali u pomoć; čak je u Rusiji bio ustanovljen i orden za hrabre vojnike, "Krst svetog Đorđa". S obzirom na vreme kada se slavi Đurđevdan, doba bujanja prirode u proleće, u našem narodu postoji čitav niz običaja na ovaj dan, koji imaju davnašnji, prehrišćanski koren. Uoči Đurđev dana, majka spušta u lonac vode razno prolećno bilje. Svaka travka, ima neko značenje: dren, da deca budu zdrava kao dren; zdravac, da je puno zdravlja u kući; grabež, da se momci grabe oko devojke, itd. Bilje se zatim stavlja pod ružu u bašti, a prvo crveno jaje od Uskrsa, koje se čuva i naziva "čuvarkuća", stavlja se u lonac sa travkama. Vodom iz lonaca deca se ujutru o Đurđevdanu umivaju, a poželi im se da budu lepa i rumena kao crveno jaje iz lonca. Domovi se obično kite vrbom i zelenilom. Prave se venci, obično od leskovog pruća. Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčijeg mleka i jagnjećeg mesa i tek od tog dana ga počinju jesti. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem. Toga dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja. Đurđev dan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka, "Đurđev danak, hajdučki sastanak". Ponegde postoji običaj koji se zove "Đurđevdanski uranak", kada narod rano ujutru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi. Petak pred Đurđevdan zove se Biljani (biljni) Petak. Toga dana žene idu u polje - "u trave" i tada obično naberu: koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu krestu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku, ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave kćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Izabrane trave donose kući i ostavljaju na neko skriveno mesto, da tu dočekaju Đurđevdan. Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine. Ko tada ne bude bio kod svoje kuće, taj će cele noći počivati po tuđim kućama. Ko vidi zmiju pre Đurđevdana, veruju na Kosovu, toga će hvatati groznica preko cele godine. Na Đurđevdan ne treba spavati preko dana, jer ko spava biće cele godine dremljiv i spavljiv, i boleće ga glava. Ako je na Đurđevdan vedro, biće rodna godina. Ako na Đurđevdan i sutradan pada kiša, biće sušno leto; a ako pada trećega dana (tj. na svetog Marka), biće leto kišovito. Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Krsno ime svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića. * * * SVETI VELIKOMUČENIK GEORGIJE - ĐURĐEVDAN I ĐURĐIC Piše: Mirjana Kandić Kraj jeseni i početak zime obiluju slavama u Srba. "Smederevska sedmica" će se u ovom i narednih nekoliko brojeva baviti običajima koji ih prate. Autor ovih napisa je Mirjana Kandić, apsolvent Filozofskog fakulteta u Beogradu, Grupa za etnologiju i antropologiju Sveti Đorđe je rođen u maloj Aziji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Kao dete je ostao bez oca i sa majkom se preselio u Palestinu. Kada je odrastao, car Dioklecijan ga je postavio za vojnog zapovednika, a kasnije i za vojvodu. Za vreme ovog cara organizovan je najveći progon hrišćana, deseti po redu. Đorđu je ovo teško palo i na jednom saboru je govorio protiv ovakvog odnosa prema hrišćanima. Tom prilikom priznao je caru da je i sam hrišćanin, a car je na to naredio da ga stave na muke. Mnogi koji su gledali njegovu snagu i postojanost prilikom mučenja prešli su u Hrišćanstvo. Na savet nekih dvorana, car je tražio od Đorđa da se pokloni pred kipom boga Apolona da bi mu poštedeo život. Silan svet se skupio u hramu da vidi kako će Đorđe da se odrekne Hrišćanstva. On je prišao statui Apolona i prekrstio je, našta se statua srušila, a sa njom i sve druge statue u hramu. Videvši to Dioklecijanova žena Aleksandra viknula je: "I ja verujem u Boga koji Đorđu daje toliku snagu." Dioklecijan je naredio da se i Đorđe i Aleksandra odvedu na gubilište. Bilo je to 290. godine, 23. aprila po starom kalendaru ili 6. maja po novom. Prema zaveštenju telo velikomučenika preneto je u Lidiju, a na njegovom grobu kasnije je napravljena crkva. Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna ženska prilika u gospodskom odelu. Smatra se da aždaja koju ubija svetac simbolizuje mnogoboštvo. Žena koja je na ikoni je carica Aleksandra i ona, kako se veruje, predstavlja mladu hrišćansku crkvu. Sveti Đorđe se predstavlja i na drugi način, bez konja, u stojećem stavu i sa kopljem ili mačem. U našem narodu se ovakva predstava zove Đurđic. Kult svetog Đorđa prihvatili su najpre viši slojevi srednjevekovnog društva. Za svog zaštitnika uzimali su ga viteški redovi i neki gradovi, da bi se brzo proširio i u narodu i postao rasprostranjen u celoj Evropi. Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, od onih koje su ljudi u nevolji prizivali. Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan. Na ovakve primere nailazimo u mnogim narodnim pričama i pesmama. Tako u pesmi "Ko krsno ime služi onom i pomaže" govori se o vojvodi Todoru koji je svoju slavu Đurđevdan slavio u zatvoru. Svetac je njegovo požrtvovanje nagradio tako što ga je oslobodio otvorivši devetoro zaključanih vrata da bi Todor mogao da izađe na slobodu. Đurđic je porodična slava koja se proslavlja 16. novembra po novom kalendaru. Po crkvenom učenju to je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo. Đurđic se slavi kao i svaka druga porodična slava kod Srba. Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica zamešuje slavski kolač, ili, ako se kolač uzima u pekari, onda se on preliva ovom vodicom. Slavski kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna i ukrašava se što bolje može. Na gornjoj kori obavezno se utiskuju četiri poskumjaka koji imaju značenje: Isus Hrist je pobedilac. Kolač seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom ili to radi domaćin kod kuće. Slavska sveća je veoma važna, treba da je od čistog voska i pali je domaćin prilikom napijanja slave. Sveća treba da gori celog slavskog dana. Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da "dvori" slavu - U smederevskom kraju običaj je da se slava napija i da se slavski kolač seče pre podneva. Napijanje slave je vrlo svečan čin, kada ukućani piju čisto crno vino u slavu Božju i slavu svog sveca zaštitnika. Tada se čita molitva zahvalnosti Bogu i diže se zdravica. Običaj je u najvećem broju domaćinstava da se piju tri čaše i tri puta da se gosti "dižu u slavu". Za razliku od Đurđice koja je porodična slava Đurđevdan je prolećni praznik za koji su vezana brojna narodna verovanja i magijske radnje. Đurđevdan se nekada proslavljao u celoj Srbiji kao početak letnje polovine godine - 6. maja, na dan smrti Velikomučenika Georgija. Tada su se počinjali mnogi poslovi. Kod stočara, koji su naročito praznovali Đurđevdan, toga dana se stoka isterivala u planinu na letnje paše. Tada se klalo prvo jagnje čijom su se krvlju ukućani mazali po čelu i obrazima, radi zdravlja. Smatralo se da na Đurđevdan veštice i druge zle delaju, zbog čega su seljaci palili velike vatre da bi zaštitili selo i sebe. Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru. Da bi bili zdravi i jaki tokom godine, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu da bi bila zdrava kao dren, a devojke su se valjale po zelenom žitu da bi im kosa rasla kao žito.

all content © Zillion film / Lazar Ristovski
:: web hosting & hosting :: Raketa LLC ::